Osmeh vs Cigla
5
Kisa
Volim kisu. Uvek sam je volela.
Budi u meni neku romantiku, zelju za nekim, za onim pravim… Koji, ocigledno jos nije naisao…
Volim miris kise u vazduhu, kao da spere sve ono lose i ruzno…
Volim da setam po kisi, da se dobro obucem ako je hladno, a ako nije hladno kao danas, ih… Dzemperic, tanja jaknica, nepromociva obuca, kisobran, i napred…. Sunasce u vrticu, a ja slobodna, jos malo, da iskoristim dok ne pocnem da radim.
Sinoc sam i definitivno i zvanicno uklonila Coveka sa imenom Srece, iz svog zivota… Vec neko vreme smo daleki, hladni, na moju inicijativu, ali cini mi se da sam ga ipak nekako i drzala blizu, da li je to sebicnost, rezerva, sujeta… Ma sta god. Ipak mi je drag, i ostavljala sam mogucnost da ga mozda nekada i zavolim… Medjutim… Vec neko vreme sumnjam da se cuje sa bivsom, iako on to negira, oci ne lazu, govor tela je cudo… I jos kulminacija, pre neki dan mu je bio rodjendan, ona mu je donela tortu, a mene nije ni pozvao na kafu… Cak nije pokusao da sakrije da je ona bila, nego otvoreno kaze… Nije pokusao ni da se izvuce… I onda sam mu saopstila da vise nije bitno… Naljutio se… Dobro. Svejedno…Ipak nije onaj pravi.
Jos jedan podstrek za setnju po kisi. Mozda sretnem nekog ko isto voli da seta po kisi …
Ono sto mozda nikad nece saznati…
Jer hrabrosti mi je uvek manjkalo, kad je on u pitanju. Jer sam jedino prema njemu to osecala bas tako.
Sinoc me uhvatilo neko raspolozenje, slusala sam stare dobre narodnjake, Tomu Zdravkovica, i slicno. Pitase me mnogi sta mi je… Heh… Sevdah me neki uhvatio…. A On je bio online skoro sve vreme. Ne, nisam mu prva pisala, jednom jesam pa nije odgovorio, sad necu… Postavljene su neke nove fotke, videla sam da je jos u Nemackoj. Uskoro istice onih 90 dana na koje je otisao, obradovalo me je, brzo ce doci…
I jutros, otvaram da vidim novosti, i bum prva stvar Covek-sa-imenom-Zivot went from being „single“ to „in a relationship“… I fotke, sa nekom cicom, hodaju, a njegova ruka preko njenog ramena… I uhvatim sebe da gledam u slike, tupo, kao da zelim jos, daj, sto vise tog osecanja bola ili cega vec, da me satre do kraja da me ubije…
I onda otreznjenje, to da me ubije, ahahahaha, pa nije me ubilo ni nesto mnogo jace i gore… Samo sam se malo skenjala… Potonule su mi one ladjice… One male skrivene nade da ce mozda biti nekad nesto, i da se oseca kao i ja…
Eto, mozda nikad nece saznati kako sam ga volela, i da je u mom zivotu Covek-sa-imenom-Zivot… Mozda nije sudjeno… A mozda… Cudni su putevi Gospodnji…
Suza i njene sestre
Hvata me, i vec danima drzi. Mogla bih plakati, stalno. Svaka sitnica mi izmami bar po jednu malu suzicu u krajicku oka…
To je sad i pojacano, jer mi Sunasce nije tu, u vrticu je. Ocigledno je to meni mnogo teze palo. Sama sam, i tako, pomalo usamljena, iako to nerado priznajem.
A skupilo mi se, neke stare boli, neke stvari koje nikad nece proci.
Cak sam nocas sanjala da pokusavam da ubedim Nikolinu babu (tatinu mamu -koja me ne voli) da sam ja u pravu, tj da nisam nista lose uradila, pravdala sam joj se kao nesto, bezveze… A gospodin tatica se zaljubio do usiju, ima devojku, i neka mu, ne marim, ali vec dva meseca nije pustio sms da pita kako je Nikola, a kamoli da dodje da ga vidi, dete ga je vec i zaboravilo… Sve me to nekako suvise pogadja. Znala sam ja od pocetka da ce to biti tako, samo sam se nadala da su zaista normalni. Zao mi je sto je dete uskraceno za ljubav i paznju sa njihove strane, ali zato sa moje strane ima i ljubavi i paznje toliko da nikad nece osetiti njihovo odsustvo…
Ustvari sam sad prvi put sama i bezbrizna, znam da je on na sigurnom, a ja sam kuci, i tako, imam previse vremena da razmisljam o stvarima koje uopste i nisu bitne…
A tacno da je da onom ko ume da ceka, dodju i dobre stvari. Eto Sunasce ide u vrtic, ja sam juce dobila ponudu za posao, pocinjem u maju da radim… Sve krece… Cak mi u nekom horoskopu pise da ce mi se ove nedelje javiti neki bivsi… Eh, pa ja to i cekam… Cekam njega, i jedna me pesma podseti, vrati osmeh na lice…
Kako sam ga volela…
Onako duboko i siroko… Jako, najjace… Zapravo.
Onako kako nikog nikada nisam.
Onako, da kad ga vidim na fotografiji, preplavi me osecaj miline…
Onako, blesavo, ludo i celim srcem.
Onako zrelo i postojano.
Onako bas bas…
Volela sam ga. Mozda ga jos volim. Mozda ga zato cekam. Svaki dan. Da se javi. Da dodje. A mozda i nece nikad, ni da se javi, ni da dodje… Al’ ja ipak cekam. I cekacu…
Prvi dan
Moja dusa mala danas krenuo u vrtic 
Za pocetak na privikavanje, na sat vremena… On nije ni primetio da me nema, bilo mu lepo, deca i igracke, sta ces vise… A meni je taj sat bio kao godina. I tako par dana na jedan sat, a onda mesec dana na 4 sata, i onda na 8 sati, sa sve spavanjem. Hajd’ i to da prezivimo, tj. da ja prezivim.
Cini mi se da meni malo teze pada cinjenica da on raste i odrasta, vec. Vec… A kao da se juce ispilio, udahnuo vazduh prvi put, zakmecao…
Ali sam srecna i ponosna. Vec je postao mali pametni covek, a tek ce…
I sto ga vise i duze gledam, u stomaku mi mucninu izaziva cinjenica da ga otac vec nedeljama nije video, a baba i deda vise od godine, ni videli ni culi… Dobili su pre neki dan jos jedno unuce, porodila im se cerka. Nikola je dobio sestricu, i idu svaki dan da je vide i obozavaju je. I jeste, krivo mi je, zato sto moje dete, koje je divno, i dete za pozeleti, zapostavljaju i nije ih briga… Ne znam da li cu ikad moci da budem ravnodusna na to…
Zato ga obasipam sa ogromnom kolicinom ljubavi, i ja i svi iz okoline, cak i prolaznici na ulici , komsije, rodjaci, porodica. Zato cu zemlju pomeriti, da mu nikad nista ne zafali u zivotu, da mu omogucim da postane covek, da ostvari svoje zelje… Zato sto samo mene ima! A ima vise nego oni, svi zajedno…
Ljubi ga majka 
Stres
Drma me posteno. Hronicni umor, prolece ili sta vec, u kombinaciji sa dijetom, koje se pridrzavam dok ozbiljno ne ogladnim i onda je prekrsim…
Nekako osecam da me sve gusi, da mi sve smeta, i svi mi smetaju. Samo zelim da budem sama, zelim da mi telefon ne zazvoni u toku dana, zelim malo mira, malo samo…
Zelim da se posvetim Andjelku, da sacuvam snagu i zivce za njega, a kidaju me, svi se sjatili na mene kao gladne hijene, i kidaju me deo po deo, svakodnevno… A ja dobra, zao mi da ih sve propisno smestim tamo gde zasluzuju… Cini mi se da se zateze kanap, jos malo pa ce da pukne, a onda cu stvarno sve da odstranim, dosta je…
Dusa
Procitala sam neki clanak u novinama, koji me je, moram priznati, naterao da malo razmisljam.
Sta ce biti jednom,kad sve prodje, deca porastu, odrastu, unuci, rode se i oni porastu… A ja? Pokusavam sebe da zamislim. Sta cu raditi, gde cu biti? Sta cu zeleti? Ma gde bila, i ma sta radila,necu dozvoliti da mi dusa uvene. Ove iskrice u njoj, koje nosim od rodjenja, bice samnom do poslednjeg daha. Uvek cu biti blesava, zaljubljena u ljubav. Uvek cu mastati o nekom… O njemu mozda… Njemu po kome je moj sin dobio ime, ili o drugom nekom, o nekom bivsem, ili mozda nekom buducem. O ljubavi… O zivotu koji sam zivela punim plucima uvek… Jedna drugarica mi je uvek govorila da cemo nas dve imati sta unucima da pricamo… O da, hocemo…
A dusa ce u novi zivot otici bogatija…
Postovanje, ponos… Svasta nesto…
Secam se, osmi mart, dan zena, nekada se slavio, onako zapravo, Secam se svoje mame, uvek se doterivala, pravila frizuru, i sa zenama isla na slavlje koje je trajalo do neko doba, a nas decu je cuvao je tata…
Eto, danas, prodje i taj dan! Zivim u kuci sa 4 muskarca, jedan od njih je moj sin, koji je suvise mali da bi ista znao, a ova trojica… Hm. Pa iskreno nisam nista ni ocekivala, ali makar jednu ruzu iz onog ogromnog bunta ispred prodavnice u kojoj kupujemo svakodnevne potrepstine…
Nisu se udostojili da mi kazu makar: Srecan 8. mart.
Ne, samo su, kao i uvek, imali primedbe, na rucak, koji svaki dan topao ceka, na sudove koje nisam stigla da operem, na to sto danas nisam uspela i kolace da napravim, i sto nisam stigla da uhvatim u letu i ono zrnce prasine, dok nije palo na policu pored tv-a.
Pa, dobro… Neka je i tako. To je postovanje ( kojeg nema!).
To vreme, za koje bih stigla da skuvam tri vrste jela, svakom po volji, i oprala sve sudove, kojih ima kao u restoranu. I hvatala prasinu u letu, prala , peglala, i ostalo, ja posvecujem Nikoli.
Bog mi je pre 16 meseci u ruke stavio 3.120kg „gline“ sa potencijalom, i na meni je da je oblikujem , i da joj pruzim mogucnost da taj potencijal maksimalno iskoristi.
Sve sto radim , radim u tom smeru. I rezultati su jos kako vidljivi.
Dete sa 16 meseci samo trazi nosu, i obavlja nuzdu u istu. Razume svaku rec, i svaki put kad mu nesto kazem poslusa i uradi bas ono sto sam mu rekla. Zna sve zivotinje, kako se koja ponasa, sta kaze. Svaku rec koju mu kazem, pa cak i onu komplikovanu, pokusa da ponovi. Svaki dan nesto novo nauci, sam ukapira, jednom vidi i vec usvoji, cak se i sali samnom, i zeza me, igra se, a niko mu nije pokazao taj nacin igre… Raspoznaje pesmice kad samo cuje pocetak ili vidi prvu sliku na spotu… ( da se jos malo hvalim 
), pomaze mi, skuplja svoj ves, nosimo zajedno do masine za pranje, i kad ga izvadim, obavezno mi dodaje deo po deo da rasirim da se susi. Sam jede, pije iz case…. Ima tu jos mnogo toga, sad ne mogu svega da se setim, ali to je to, to je Ponos! Moj ponos! Moje vreme, koje ne stedim, ulazem u njega sve, sve sto mogu. I to mi je najveca satisfakcija! Napravila sam vec malog coveka, koji ce da izraste u velikog Coveka! – Neprocenjivo!
I ostaje svasta nesto: Onaj ko je trebao, nije se setio da posalje poruku, onaj ko nije trebao se setio ali kasno, prekasno. Ono sto je bilo bitno, vise nije, i tako u krug…
I mene Sunce pocinje da greje
Krece nekako s’ proleca.
Posao, pa sve polako…
Na danasnji dan, 04. Marta,sam saznala da je maleno srce pocelo da kuca tik ispod moga. Na danasnji dan se rodio Covek sa imenom Zivot. Vec godinama unazad mu posaljem poruku : Srecan rodjendan. Uvek sam dobijala odgovor, nekad i poziv, a nekad samo Hvala. Danas, dobila sam Hvala, i poljubac!
Jao, poslao mi je poljubac. Kao zaljubljena klinka sam se kikotala, smeskala. Uh, joj, one lepe slatke muke. Sta je pisac hteo da kaze?
Saznacu, verovatno vrlo uskoro, kad se vrati iz Nemacke, kad dodje na kafu, kad… Kad…. Ne znam sta…. Ne znam sta ce biti, mozda svasta, mozda nista… Ali bar jesam i bicu nasmejana… Bar me obasjava…
